Kada se izgovori reč učenje većini ljudi je prva asocijacija osoba koja sedi nad knjigom i pokušava da zapamti sadržaj onoga što čita, kako bi bila u stanju kasnije da ga reprodukuje. Studenti i učenici su glavni protagonisti ovog čina zamišljanja. Međutim to je ipak samo prva asocijacija. Sam pojam učenja je svakako daleko širi. Danas se on definiše kao sve ono u ponašanju što nije dato biološkim nasleđem već je stečeno na osnovu iskustva tokom aktivnosti pojedinca. Učenje se tako sastoji od sticanja novih navika koje imaju relativno trajnu tendenciju ispoljavanja. Kod svih onih ''znanja'' koja se nikada ne ispolje može se reći da do učenja nije ni došlo.

Odnosno, znanja koja smo deklarativno usvojili ali nismo u stanju ili prilici da ih negde ispoljimo, nazivamo nefunkcionalnim znanjima. Postoje shvatanja prema kojima su skoro sve naše veštine i navike, naša znanja i motivi, brojne emocije, različite osobine pa čak i čitava ličnost u stvari prvenstveno rezultat učenja. Sam termin učenje je naravno neodvojiv od termina pamćenje pa će u objašnjavanju nekih procesa učenja biti neophodno i razumevanje nekih principa pamćenja.

Bez obzira što je sam pojam učenja, kako smo videli, veoma širok i o njemu se može nadugo i sveobuhvatno govoriti, usmerićemo se upravo na onaj aspekt učenja na koji većina ljudi prvo pomisli, a to je učenje školskog (fakultetskog ili bilo kog drugog pisanog) gradiva.

U ne tako davnoj prošlosti (nekoliko stotina godina ili nešto više) pismenost je bila privilegija pojedinaca, a knjige su bile retke, skupe i prilično nedostupne – ukoliko su uopšte postojale. Tada su ljudi tokom procesa učenja imali nešto razvijenije tehnike pamćenja, jer nisu mogli da se oslone na to da ono što im promakne ili što ne shvate u tom trenutku, kasnije pročitaju ponovo. U današnje vreme se, iz razloga lake ponovne dostupnosti raznih informacija, mozak savremenog čoveka malo ulenjio i ne primenjuje sve one metode koje su krasile naše pretke.

ŠTA JE KLJUČNO ZA PROCES UČENJA

Da bi se nešto naučilo, potrebno je pre svega posvetiti se tome. Ovo svakako ne izgleda kao neka nova mudrost za koju niste ranije znali ali nije loše podsetiti da se olakim pristupom malo šta može trajnije zadržati u našoj memoriji. Vežba je drugi nezamenljivi faktor presudan za učenje. Organizacija materijala koji se uči kao i organizovano uklapanje tog materijala u postojeći su takođe od neprocenljive važnosti.

Pažnja je od presudnog značaja za učenje. Pažnja nije nešto što je jednostavno prisutno ili ne. Možemo sa mnogo argumenata govoriti o pitanju stepena pažnje ili o slučajevima podeljene pažnje. Čitajući neki tekst posle izvesnog vremena ćete sami sebe uhvatiti da niste najbolje razumeli neku reč napisanu malo ranije ili čak iz prethodnog reda pa ćete se ponovo vratiti na nju iako bi bilo logičnije da ste se odmah zadržali na njoj dok je potpuno ne shvatite. To je primer koji govori da vam je pažnja na trenutak odlutala. Nešto drastičnija situacija je kada sebe uhvatite da nemate pojma šta je pisalo u prethodnom pasusu, da ne kažem na čitavoj strani koju ste upravo pročitali. Čak i kada je tekst pisan pristupačnim i razumljivim rečnikom, ova pojava je gotovo redovna, a njen uzrok je popuštanje pažnje posle izvesnog protoka vremena. O slučaju složene stručne literature koja je katkad pisana takvim rečnikom koji više kazuje o retoričkoj moći i intelekualnoj veštini pisca nego što zaista prenosi neku informaciju, da i ne govorim. U takvim slučajevima nerazumevanje je i očekivano ali u onim drugim slučajevima gde nije baš očekivano ipak je prisutno. To sve govori o činjenici da je pažnju nemoguće zadržati na nekom prihvatljivom nivou u dužem vremenskom periodu.

Mnoga istraživanja pokazuju prednost takozvanog raspodeljenog vežbanja, nasuprot koncentrisanom vežbanju. To znači da ako je za savladavanje nekog gradiva potrebno recimo 4 sata, onda je bolje učiti dva puta po dva sata nego sva četiri sata u kontinuitetu. Još je bolji rezultat ako se jedan dan radi 2 sata pa se tek narednog dana radi još 2 sata. Konsekventno tome možda bi optimalno najbolji rezultati bili kada bi 4 dana radili po sat vremena. U svakom slučaju jasno je da koliko god da je potrebno da se savlada neko gradivo, bolje je raspodeliti ga, nego da se ono sabije u kratak vremenski rok. Ova pojava dokazano povećava i količinu zapamćenog materijala i dužinu zadržavanja u mozgu, a vidna je i bolja naknadna reprodukcija tih informacija. Na žalost, u realnim okolnostima kada ima mnogo gradiva da se uči i pogotovo kada postoje vremenski pritisci (ispitni rokovi), kvalitetno učenje na ovaj način nije vremenski isplativo, pa se ova tehnika ne može primeniti u svojoj najadekvatnijoj formi. U svakom slučaju koristan je savet da koliko god je to moguće, vremenski i po celinama raspodeliti gradivo. Takođe je konstatovano da je bolje praviti česte, a kratke pauze, nego retke i dugačke, tokom dužeg učenja. Ovom tehnikom se delimično nadomešćuje i problem pažnje razmatran u prethodnom pasusu, jer posle pauze u toku koje niste imali kontakt sa tom vrstom materijala, pažnja se vraća na viši nivo kod ponovnog posvećivanja određenom gradivu.

Verovatno ste čuli za prastaru izreku ''ponavljanje je majka učenja''. Ova intuitivno tačna misao je potvrđena i u velikom broju naučnih istraživanja. Međutim, treba reći da sirovo mehaničko ponavljanje nije dovoljno dobro za kvalitetno i dugoročno usvajanje. Ono značajno povećava prepoznavanje gradiva, ali ne omogućava uvek dobru reprodukciju. Razlog za to je što prestaje da se obraća dovoljna pažnja na materijal usled povećanja prepoznavanja štiva. To je čest slučaj kod studenata koji uče na taj način što besomučno ponavljaju gradivo isčitavanjem skripte i koji su ubeđeni da zato ''znaju'' gradivo, ali je prava istina da im je ono samo jako dobro poznato. I prepoznavanje je naravno neka vrsta znanja, ali se najčešće na ispitima očekuje dobra reprodukcija gradiva, a retko se traži samo dobro prepoznavanje gradiva. Kao prvo, načelno treba reći da je reprodukcija znatno teža od prepoznavanja. Neki pismeni testovi po svojoj formi zahtevaju dopunjavanje praznih polja, a neki obeležavanje jednog od nekoliko ponuđenih. Ovi drugi se načelno smatraju nešto lakšim, jer pre svega zahtevaju prepoznavanje tačnog odgovora, a uopšteno gledano to je lakše od reprodukcije. Međutim, pokazalo se da ukoliko je sličnost ponuđenih odgovora velika i razlika između tačnih i netačnih u nekoj jedva primetnoj nijansi, onda je proces prepoznavanja čak teži od reprodukcije.

Ono što nas niko nije naučio (nažalost) je to da su neki načini ulaganja truda isplativiji od drugih. Naime ovo svi znamo, ali ne znamo uvek koji su to načini isplativiji, pa svako od nas traži neki svoj sistem usvajanja. Iako postoje individualni afiniteti prema nekim tehnikama koje daju dobre rezultate kod te određene osobe, pokazalo se da se ipak mogu dati neke opšte smernice koje olakšavaju proces učenja kod velikog broja ljudi.

Preslišavanje je jedan od ključnih faktora kvalitetnog i dugotrajnog pamćenja. Ono podrazumeva pokušaj da se posle učenja materijal ponovi bez gledanja u knjigu. Sve ono čega uspemo da se prisetimo na taj način izrazito povećava šansu da se ta informacija trajno zadrži u memoriji kao i veću verovatnoću kasnije reprodukcije. Treba dodati da je dobro napraviti što veći razmak između učenja i izvlačenja (preslišavanja). Naravno preteran razmak će dovesti do potpunog zaboravljanja, ali pošto je vremenski interval između ove dve faze individualno određen, onda bi svako za sebe trebalo da pronađe onaj razmak koji mu najviše odgovara. Dakle što duži, to bolje. Ono čega ne uspemo da se prisetimo tokom preslišavanja, naknadno treba obnoviti.

Jasno je da se smislen materijal bolje i lakše pamti. U slučajevima kada ono što učimo nema baš neki smisao (godine nekih događaja, pojmovi za koje prvi put čujemo) onda je potrebno da sami pridodamo smisao onome što treba da naučimo. Postoje razni kursevi koji podučavaju polaznike takozvanim mnemotehnikama koje služe da olakšaju učenje pridodavanjem smisla i prihvatljivijim prikazom onog što treba naučiti. Jedna od značajnih tehnika je vizuelno predstavljanje. Ukoliko neka informacija može da se predstavi nekom vizuelnom slikom ili zamišljenom situacijom, onda je treba tako vizuelno i sebi predstaviti. Pošto se slike pamte bolje od reči, onda je dobro sebi nešto nacrtati ukoliko se to može slikom dočarati, i to na primer pored teksta. Pamćenje takve slike je bolje, a ona će nas ujedno i asocirati na materijal koga se treba prisetiti i na taj način će predstavljati svojevrstan znak za navođenje kojim ćemo se poslužiti radi osvežavanja memorije. Ako je pak u pitanju zamišljanje neke situacije kojom ćemo bolje zapamtiti nešto, onda je dobro da elementi te zamišljene situacije budu što drastičniji, jer se kao takvi lakše pamte od uobičajenih.

Poznato je da učenje uviđanjem daje bolje efekte od sirovog ponavljanja. Zato je važna takozvana dubina kodovanja nove informacije. U našoj prirodi je da novu informaciju skladištimo tako što je uklapamo sa nekim informacijama koje su već prisutne u našoj glavi. Međutim, aktivnim insistiranjem da se svaka nova informacija poveže sa što više postojećih informacija vidno se pojačava kvalitet učenja. Veći broj veza te nove informacije sa onima koje postoje daje veću distinktivnost (različitost, specifičnost) toj informaciji od drugih pa će ta osobenost te informacije biti osnov za bolje zapamćivanje i lakše prisećanje.

Primeri koji se navode tokom objašnjavanja, poboljšavaju razumevanje. Zato je preporučljivo da i sami nađete iz svog iskustva neki primer koji bi mogao da posluži kao olakšanje razumevanja. Lični primeri se obično bolje i lakše pamte pa ćete tako sebi obezbediti bolje razumevanje poente.

Ključne reči su takođe izuzetan znak za navođenje. Koncentrisanje na pamćenje ključnih reči će kasnije izvršiti presudni inicijalni uticaj na prisećanje ostatka teksta kao klupko koje se odmotava.

TRI FAZE UČENJA

Postoje 3 prepoznatljive faze tokom učenja. Prva je početno napredovanje koje se ogleda u vidnom prilivu novih informacija. Zatim dolazi do usporavanja ili čak zaustavljanja napretka. Ta faza je poznata kao plato efekat. Do toga dolazi zato što je potrebno da prođe neko vreme kako bi se nove informacije konsolidovale i usvojile u naš dugoročni memorijski sistem. Zbog te faze se mnogi nestrpljivi studenti razočaraju i misle da im ne ide, a ona je ustvari prirodan deo učenja, jer da bi ste nastavili sa usvajanjem novog gradiva morate utemeljiti ono koje je upravo stiglo. Tek tada nastupa treća faza koju karakteriše novo ubrzano napredovanje.

Na kraju da dodam nešto što je možda trebalo da se kaže na početku, a to je da je uglavnom potrebno prvo da se upoznamo sa gradivom u celini, jer aktivno učenje (u smislu memorisanja) od samog početka može biti nezadovoljavajuće ako se ne poznaje cela materija. Čitanje sa razumevanjem cele materije će dovesti do dovoljnog poznavanja celokupnog gradiva tako da kasnije može da se počne i sa aktivnim memorisanjem, jer je teren za to tek tada spreman.

Na kraju evo kratkog rezimea:

1. Kao prvo potrebno je upoznati se sa gradivom u celini.

2. Kod aktivnog učenja dobro da se gradivo razdeli na podceline i da se kasnije u procesu ima jaka koncentracija na te podceline.

3. Nije dobro u komadu raditi dugo, jer je efekat raspodeljenog vežbanja mnogo bolji. To znači da treba praviti česte i kratke pauze u učenju.

4. Kjučne reči napisane recimo drugom bojom unutar ili pored teksta će asocirati na taj deo gradiva.

5. Slike se pamte bolje od reči, pa gde god je to moguće treba pored teksta bilo u knjizi bilo u sopstvenoj skripti nacrtati neku sliku (u boji) koja će da asocira na to što se uči.

6. Tokom aktivnog učenja sve nove informacije treba povezati sa što više onih koje već imamo u glavi. Treba da im se pridoda neki smisao ukoliko ga nema dovoljno.

7. Ukoliko u knjizi nema primera ili ih nema dovoljno ili pak nisu zapamtljivi, a kojima se nešto objašnjava, onda treba probati sa smišljanjem sopstvenih primera. Što se neobičniji i drastičniji primer smisli, lakše se pamti.

8. Vežbanje ponavljanjem svakako praktikovati ali je od velike važnosti da tokom učenja vršimo i prisećanje (ponavljanje bez gledanja u knjigu). Što dužu pauzu napravimo između čitanja i pokušaja da to ponovimo, to bolje.

Izvor: Vox magazin

Komentari (0)

Napišite komentar

Ime

Komentar

smanji | povećaj

Upišite prikazane znakove

Dodaj komentar